19 Jul ADHD kod odraslih
ADHD (Attention deficit hyperactivity disorder) je poremećaj pažnje i egzekutivnih funkcija, koji može biti praćen hiperaktivnošću. Ovo je razvojni poremećaj što znači da se prvi simptomi uočavaju najčešće tokom detinjstva, ali oni sa razvojem ne nestaju, samo menjaju oblik i način ispoljavanja.
Odrasle osobe sa ADHD- om često imaju teškoća sa koncentracijom, motivacijom da započnu aktivnosti, te planiranjem i organizacijom vremena što se vrlo često negativno odražava na njihovu produktivnost, zbog čega se dešava da češće menjaju poslove.
Pored poslovne efikasnosti, problemi se uočavaju i u okviru funkcionisanja u međuljudskim odnosima, gde mogu imati problema u komunikaciji, kad se dešava da prekidaju druge u tokom razgovora ili ne uspevaju da održe pažnju na ono što im sagovornik priča.
Odrasle osobe sa ADHD-om mogu imati problema i u emocionalnom funkcionisanju, da brzo i lako ,,planu’’, reaguju impulsivno, ali sa druge strane često se osećaju i potištenost zbog doživljaja da u životu žele da postignu više od onog što osećaju da mogu usled simptoma deficita pažnje.
Hiperaktivnost, koja je tipičnija za detinjstvo i češća kod osoba muškog pola, u odraslom dobu uglavnom dobija drugu formu. Za razliku od tipične slike za koju ljudi najčešće vezuju ovaj poremećaj, a koja se odnosi na ,,hiperaktivnog’’ dečaka večito u pokretu, koji trči, skače i nikad ne sedi mirno, odrasle osobe hiperaktivnost češće doživljavaju kao osećaj unutrašnjeg nemira koji se ispoljava u vidu teškoća sa spavanjem (telo se umiri, a misli počnu da se roje); ovaj unutrašnji nemir može se ispoljiti i u vidu pokreta (cupkanja) nogom, grickanja usne, igranja sa kosom i sl.
ADHD se dakle uočava u različitim aspektima funkcionisanja i zahvata domen pažnje, motivacije, planiranja i organizacije vremena i ponašanja, emocija, međuljudskih odnosa. Kako se simptomi uočavaju u različitim domenima funkcionisanja, u praksi se često uočava da se on razlikuje od osobe do osobe. Nije nužno da svako ima probleme u svim navedenim oblastima, takođe nisu svi navedeni problemi jednako ispoljeni kod svakog.
Takođe, svi problemi koji su prisutni kod osoba sa ADHD-om, u izvesnoj meri mogu se javiti kod bilo koje osobe povremeno ili u određenom periodu života.
Zato se prilikom dijagnostike ADHD-a pored utvrđivanja prisutnosti određenih simptoma u obzir uzima i koliko oni utiču, odnosno remete svakodnevno funkcionisanje osobe, te koliko su dugo prisutni. Kada je reč o ADHD-u kod odraslih, dešava se da navedeni simptomi prođu neprepoznati i nedijagnostikovani tokom perioda odrastanja, no ipak tokom procesa dijagnostike često se prisećanjem same osobe ili dobijanjem podataka od najbližih srodnika dobija podatak da su oni postojali i tokom detinjstva.
Odrasle osobe sa ADHD-om često izveštavaju da su se ceo život osećali drugačije, čudno, neuklopljeno zbog teškoća da svoje funkcionisanje prilagode zahtevima sredine. Oni su često tokom školovanja bili okarakterisani kao lenji ili zaboravni, oni koji nikad nisu u toku, koji ne znaju šta je za domaći, kad je zakazan test ili odgovaranje, koji večito kasne ili nisu sigurni šta im je prijatelj upravo ispričao. Zbog toga su se često osećali nelagodno, anksiozno, krivo, potišteno, sve vreme pitajući se šta nije u redu.
ADHD je neurorazvojni poremećaj, zbog koga osobe koje imaju ove simptome funkcionišu na drugačiji način. Međutim i pored toga osobe sa ADHD-om nisu ,,osuđene’’ na neuspeh. Ove osobe najčešće imaju prosečnu, često i nadprosečnu inteligenciju, dok im ,,moć’’ hiperfokusa može poslužiti da se u određenim temama posvete dublje i detaljnije nego drugi. Takođe, potreba za novinama može poslužiti kao izvor za traganje za novim načinima, dolaskom do novih ideja, kreativnost u određenim oblastima života.
Ishodi su, dakle, različiti. Ono što jeste važno i čime se povećava verovatnoća dobrog ishoda jesu dijagnostika i terpija. Dijagnostika ADHD-a pomaže osobi, ali i ljudima iz njenog okruženja da razume razloge određenih ponašanja. Na taj način dolazi se do uvida da mnoga ponašanja nisu došla iz ,,loše namere’’, nego iz ograničenih mogućnosti mozga koji funkcioniše na drugačiji način. Nakon ovih uvida, psihološko- psihoterapijski tretman pomaže u prihvatanju sebe i svojih simptoma, kao i u pronalaženju i implementaciji tehnika koje mogu doprineti unapređenju funkcionisanja u oblastima u kojima simptomi remete svakodneveno funkcionisanje, dok terapija lekovima svoj učinak ostvaruje u smanjenju navedenih teškoća.
Mila Radovanović,
Master psiholog-psihoterapijski savetnik
