19 Jul Egzekutivne funkcije i ADHD kod odraslih
Egzekutivne funkcije možemo slikovto predstaviti kao ,,reditelja u našoj glavi’’. Baš kao što reditelj u pozorištu ili na filmu, prati sve elemente koji treba da budu usklađeni kako bi scena bila efektna, tako i reditelj u našoj glavi nadgleda ponašanje, njegovu usmerenost ka cilju, te aktivira korekcije kada je to neophodno, odnosno ako ponašanje nije usklađeno sa željenim ciljem. Ono što se javlja kao problem je da kod osoba koje imaju ADHD, reditelj po nekad ,,zadrema’’, a to može napraviti popriličnu zbrku na životnoj sceni.
Postoji sedam oblasti za koje su zadužene egzekutivne funkcije, pa krenimo redom.
- Samoregulacija se odnosi na upravljanje sopstvenim akcijama (ponašanjima), na promišljanje koji potez je najbolje povući u odnosu na trenutnu situaciju. Slikovito rečeno to je monitor koji prati naše ponašanje i njegovu usklađenost sa događajima oko nas.
Osobe sa ADHD-om mogu imati teškoća poput manjka samoregulacije u odnosu na sopstveno ponašanje, kako ono utiče na druge oko njih i koje su predvidive posledice koje iz toga mogu proizaći.
Na primer, osoba sa ADHD-om može biti nesvesna koliko glasno priča ili koliko često prekida druge tokom razgovora. Istovremeno, pored odsustva ,,monitoringa’’ sopstvenog ponašanja ona propušta da uoči signale sagovornika koji mogu biti povratana informacija za usklađivanje sopstvenog ponašanja. Zato, osobe sa ADHD-om u društvu često mogu biti okarakterisane kao nepristojne ili grube, iako opisana ponašanja nisu došla iz loše namere u odnosu na druge, nego iz sopstvene nemogućnosti upravljanja ponašanjem.
- Inhibicija je u bliskoj vezi sa samoregulacijom. Ona se odnosi na sposobnost da se osoba suzdrži, da inhibira ponašanje, koje nije u skladu sa situacijom.
Ako uzmemo u obzir predhodni primer, inhibicija bi pomogla osobi da primeti da sagovornik nije završio, te da sačeka svoj red u razgovoru naspurot tome da ,,upada drugom u reč’’. Osobe sa ADHD-om često imaju teškoća da inhibiraju (spreče, zaustave) svoj trenutni impuls ili misao, nego reaguju po principu ,,što na umu, to na drumu’’.
- Neverbalna radna memorija odnosi se na kapacitet da određeni broj informacija ,,imamo na umu’’, ali kako je u pitanju neverbalni aspekt radne memorije on se odnosi na određene slike ili ,,scene’’. Ona nam pomaže da ,,vidimo sebe’’ iz ugla ,,našeg uma’’. Dakle neverbalna radna memorija nam omogućava da iskustvo koje smo stekli primenimo u novim, sličnim situacijama, ali i da na osnovu iskustva razvijamo ideje koje nas vode u planiranju narednih koraka u životu. Takođe, neverbalna radna memorija pomaže nam da učimo iz iskustva drugih ljudi u našem okruženju.
Osobe sa ADHD-om, kao deo simptoma imaju problem sa radnom memorijom, te se zbog toga dešava da često ponavljaju iste greške, jer se u novim situacijama ne služe sećanjima na predhodna slična iskustva. Ovo može uticati i na probleme sa planiranjem i organizacijom vremena jer zbog nemogućnosti da zadrže ,,sliku’’ predhodnog iskustva, osobe sa ADHD-om ne mogu dobro da predvide koliko vremena će im trebati za određeni zadatak ili aktivnost, te zato oni često imaju osećaj kao da svaki plan ,,pada u vodu’’.
- Verbalna radna memorija se odnosi na ,,glas našeg uma’’, odnosno način kako sebi opisujemo situacije sa kojima se susrećemo i u odnosu na razumevanje onog što se dešava oko nas, biramo svoju reakciju na njih. Deca su sklona da ,,glas svog uma’’ verbalizuju naglas, pa tako često možemo čuti kako govore čak i kada se igraju samostalno. Odrastanjem, ovaj glas postaje tiši, te više ne pričamo naglas, nego on postaje naš unutrašnji glas.
Zamislite, na primer situaciju da dolazite kući, javljate se svom partneru ili cimeru, dok on ne uzvraća pozdrav. Glas vašeg uma može vam dati objašnjenje za ovu situaciju, poput ,,Deluje uznemireno, izgleda da mu se nešto desilo kad nije ni primetio da sam ušla’’. Dajući sebi tumačenje ove situacije, pomoću verbalne radne memorije možete sebi postaviti pitanje ,,Šta se desilo predhodni put kad je bio ovako uznemiren?’’, a prisećanje da je to bilo onda kad je imao neki problem na poslu, može vam pomoći da to što nije primetio da ste ušli i odgovorio na vaš pozdrav nema zaista veze sa vama, nego sa njegovom ličnom mukom, te na osnovu toga umesto da regujete ljutito ili uvređeno što nije odgovorio na vaš pozdrav, možete saosećajno upitati šta ga muči.
Kod osoba sa ADHD-om, često se desi da se ova sposobnost verbalne radne memorije ,,ne uključi’’ na vreme, što može uzrokovati impulsivne rekacije koje su direktan odgovor na određenu situaciju, pre nego što smo dali šansu našem umu da nam opiše šta vidimo, kao i da se prisetimo da li možemo da uporedimo to sa predhodnim iskustvom, a potom i da uskladimo svoju reakciju u odnosu na to.
- Emotivna samoregulacija. Emocije predstavljaju odgovor organizma na neki ,,okidač’’, koji može biti spoljašnji poput nekog događaja u našem okruženju ili unutrašnji poput toga kada mislimo na neku situaciju ili osobu. Kao ljudi, uglavnom ne možemo uticati na to sa nas nešto emotivno ,,trigeruje’’, ali ono što možemo jeste da preuzmemo kontrolu u odnosu na naš emotivni odgovor, odnosno način kako ćemo ispoljiti svoju emociju u određenoj situaciji. Osobe sa ADHD-om često impulsivno reaguju, sa naglim emocijama koje nisu usklađene sa situacijom koja je bila povod za ovakvu reakciju, što može dovesti do konflikta ili doživljaja neprimerenog ponašanja, zbog kojih kasnije mogu osećati kajanje, krivicu koja negativno utiče na njihovu sliku o sebi, odnosno samopoštovanje.
- Motivacija. Da bi načinili neke korake ka cilju potrebno je da ,,imamo na umu’’ cilj koji je dovoljno privlačan da bi nas pokrenuo, motivisao i održao na tom putu čak i kada se suočavamo sa izazovima. Sa druge strane, motivaciju može da pokrene i određeno stanje koje je ,,dovoljno’’ neprijatno da želimo da se pomerimo od njega. Kako se u većini situacija dolazak do cilja odnosi na proces koji traje izvesno vreme, osobe sa ADHD-om zbog teškoća sa regulacijom svojih predhodnih iskustvava i ,,držanjem na umu’’ željenog cilja, često odustaju od svojih akcija onda kada se u procesu rada pojavi frustracija izazvana dosadom, težinom zadatka, ponavaljajućim radnjama i sl. Sa druge strane, osobe sa ADHD-om često imaju teškoće da započnu ovaj proces, opet zbog slike cilja koja je nejasna i daleka, dok pomisao na proces izaziva frustraciju, zbog koje odustaju.
- Planiranje i rešavanje problema. Planiranje nam pomaže da odaberemo najoptimalniji sled koraka ili akcija koje će nas dovesti do cilja. Da bi u tome uspeli, potrebna nam je sposobnost uma da se pozovemo na predhodna iskustva, ali i da smo u mogućnosti da se mentalno ,,igramo idejama’’ kako bi znali da odaberemo najbolji način da naš plan uspe. Zbog ograničenja u funkcionisanju radne memorije, za osobe sa ADHD-om ovo često može biti izazov, te zbog toga oni imaju utisak da nisu sposobni dobro da planiraju i organizuju svoje vreme i zadatke.
Psihološki program ,,Train your brain’’ kreiran je sa ciljem da vam pomogne u razumevanju teškoća koje ADHD donosi, ali i da vam pruži podršku u njihovom prevazilaženju. Tokom ovog inidividualnog programa, zajedno prepoznajemo problemske situacije, analiziramo činioce koji doprinose tome da neke zadatke ili aktivnosti u svom životu ne spovodite na željeni način, te uvežbavamo načine da to promenite. Na taj način uz ovaj program postižete bolje planiranje i organizaciju, bolju regulaciju emocija, smanjenje impulsivnog ponašanja i bolje rešavanje problema, povećavanje samopoštovanja i bolji odnos sa drugima. Više informacija o programu ’’Train your brain’’ pogledajte ovde.
Mila Radovanović,
Master psiholog- psihoterapijski savetnik
