21 Nov Prenatalna stimulacija: Zašto treba da se obraćamo bebi i dok je u stomaku?
Dobro je poznato da različiti fiziološki, nutricioni ili hormonalni elementi utiču na razvoj bebe dok je u stomaku. A da li ste se zapitali kako prenatalna stimulacija iz okruženja poput npr. majčinog glasa utiče na razvoj bebinog mozga? Najnovija istraživanja ukazuju na to da prenatalna senzorna iskustva u toku drugog i trećeg trimestra trudnoće oblikuju mozak fetusa pre rođenja. Smatra se da se već prenatalno može uticati na promenu strukture i funkcije mozga posredstvom stimulacije koja se događa u toku trudnoće.
Tako, mozak novorođenčeta nije ,,tabula rasa’’ nego organ koji je u konstantnom razvoju, koji se ne oslanja samo na genetiku, nego i na istoriju svog sopstvenog razvoja, na zvuke, pokrete, mirise, kombinacije različitih senzacija i njihove šeme.
Evo i jednog primera koji ilustruje razvoj funkcija mozga. Nakon rođenja, vizuelni sistem novorođenčeta izložen je spoljašnjoj stimulaciji. Novorođenčad su i sama aktivna u oblikovanju i selektovanju informacija koje stižu do mesta u mozgu gde se ove informacije obrađuju. Ono što je posebno interesantno je činjenica da novorođene bebe imaju izraženu tendenciju da se orijentišu ka ljudskom licu, čak i da prate pomeranje ovog vizuelnog stimulusa. Međutim, ono što je ovde kuriozitet je to da u ovom uzrastu mozak bebe još nije u dovoljnoj meri razvijen za obradu ovih složenih vizuelnih informacija, te funkciju prepoznavanja i praćenje lica ne obavlja ona zona u mozgu koja je kod odraslih zadužena za to. Pretpostavka je da se u ovom procesu kod beba angažuje veća površina drugih delova mozga, kako bi primala vizuelni input. Kada se nakon nekoliko nedelja ili meseci života stvori dovoljno veliki broj ovih vizuelnih inputa, tada su stvoreni uslovi da ovu funkciju preuzme onaj deo mozga koji će za to biti zadužen i nadalje u životu. Dakle, stimulacija omogućava razvoj ove važne funkcije.
Drugim rečima, da bi se razvila neka sposobnost potrebno je da stimulišemo razvoj deteta pružajući mu dovoljno aktivnosti i sadržaja. Naravno, pri tome treba imati u vidu koja vrsta stimulacije je adekvatna za određeni uzrast deteta, kao i koliko je stimulacije potrebno da se beba ne uznemiri. Kad je u pitanju vizuelna stimulacija, u prvim mesecima života ona treba da se bazira na kontrastima. Zbog toga što bebin vizuelni sistem na rođenju nije u potpunosti razvijen za prepoznavanje nijansi, okruženje u kojem novorođenče boravi treba da bude šareno, sa jakim bojama, kombinacijama boja pre nego jednobojno kako bi beba lakše uočavala razlike. Bebu treba stimulisati onda kada je budna i zainteresovana za aktivnost. Treba pratiti koliko beba prati pogledom svoje okruženje i primetiti kada pokazuje da se zamorila (okretanjem glave, plačem) i tada joj omogućiti odmor u manje zahtevnom okrženju, npr. u zamračenoj ili delimično zamračenoj sobi.
Osim toga, bebina urođena tendencija ka uočavanju i praćenju ljudskog lika ima i drugu funkciju. Tražeći prisustvo ljudskog lika, beba sa svojom okolinom uspostavlja i kontakt koji je od velikog značaja za njen socio-emocionalni razvoj i razvoj ličnosti.
Dakle, bebe imaju urođenu tendenciju ka aktivnosti, ka traženju stimulacije pomoću koje će se razvijati i napredovati. Na nama je da im stvorimo takvo okruženje koje će im to omogućiti, a sa tim možemo početi već u toku trudnoće.
Mila Radovanović, psiholog-porodični savtenik
